Potomci roditelja Ellen W su bili snalažljivi. Neki su poznati borci u mnogim ratovima počev od rata 1675 g. za kralja Filipsa, dok su neki bili poznati preduzetnici. Pra pra pradeda Ellen je sagradio poznati mlin na reci Scarboro u Mainu, poznat kao Harmoni mlin. Otac Robert i majka Eunice su imali osmoro dece (dva sina i 6 kćeri) Njeni pobožni roditelji Robert i Eunika (Eunice) bili su članovi Metodističke episkopalne crkve. Ellen i njena sestra bliznakinja (Elizabet) su bile najmlađe. Rođena je 26 novembra 1827 na maloj farmi u selu Gorhamu, državi Mejn (Maine), severoistočni deo SAD-a Nakon njenog rođenja sele se u Portland i otac počinje da se bavi proizvodnjom šešira gde mu Ellen svestrano pomaže.
Kao 9-togodišnja devojčica
je zadobila povredu glave dok se vraćala kući iz škole (kamenom je pogodila drugarica iz škole) i zbog teškog oporavka prekida školovanje.
Nekoliko godina kasnije (1840) sa roditeljima prisustvuje Metodističkom kampu u Bakstonu, Majni. Kasnije, 26.juna1842 je pristupila članstvu. E.W. prihvata stavove Vilijama Milera i njegovih sledbenika i veru u skori povratak Hrista. Pripadnik adventističke hrišćanske crkve. Vremenom je postala istaknuti pisac i govornik, a njene knjige su danas prevedene na veoma veliki broj svjetskih jezik.
UDAJA
30-og, Avgusta, 1846-te, Elen je sklopila brak sa starešinom Džejmsom Vajtom. Starešina Vajt je bio duboko uključen u Adventni pokret u proklamovanju istine i njegov rad je blagoslovio Bog. Njihova srca su bila sjedinjena u velikom radu, i ujedno su putovali i radili na spasenju duša. Nekoliko faza fanatizma je imalo svog korena u učenju nekih da je Hrist, u stvari, došao u duhovnom smislu.
Ovo učenje je toliko uzelo maha da su neki objavljivali kako ne postoji bukvalno Hristovo telo i univerzalni Bog. Ovo učenje fanatika je bilo sprovođeno od nekih do te mere da su neki osporavali da je Bog biće koje ima ličnost i formu. Vizija “kraja 2300 dana” je pomogla u borbi protiv ovih laži. Ta rana vizija je takođe potvrdila dva božanska posednika nebeskog prestola. Nebeski Bog je video za shodno da osnuje Adventni pokret na čvrstim temeljima istine. Ovaj temelj je uključivao i ispravno shvatanje Njegove ličnosti. Grupa adventista nije ostavljena da luta kroz mnoge zablude spiritista. Od najranijih vizija, Bog je osigurao Njegovu decu u realnost i poznanje Njegovog bića. “Često sam viđala ljubljenog Isusa i on je osoba.
Pitala sam Ga da li je i njegov Otac osoba i da li ima istu formu kao i On.
Isus je odgovorio: 'Ja sam preslikana ličnost mog Oca.' Videla sam da je spiritualni način gledanja oduzeo svu slavu nebesa …”(E.G. Vajt, Rani Spisi, str. 77)
Dok su boravili u Roki Hilu, Konektikat, u leto 1849-te, Džejms Vajt je počeo sa publikacijom Sadašnje Istine, koji je bio osmostranični časopis koji je izlazio dvomesečno. Kasniji brojevi su sadržali članke iz pera Elen Vajt, kojima je ustanovila proročke poglede na budućnost crkve i pozivala na oprez i davala savete. 1851-vu godinu je obeležilo izdanje prve knjige Gđe Vajt od 64 stranice, Skica Hrišćanskog Iskustva i Pogledi Elen G. Vajt. Dani početka Rivju i Herald-a 1850-te i Instruktora za Mlade 1852, nabavke ručne prese, izdavanje časopisa u Ročesteru, Nju Jork, između 1852-1855-te, su bili veoma naporni i teški. Novca je bilo vrlo malo. Bolesti i teški gubici su imali svoju ulogu u nevoljama i obeshrabrenjima. Ali videli su svetlo na kraju tunela kada su 1855-te verni Adventisti u Mičigenu pozvali Vajtove u Batl Krik i obećali im da će im sagraditi malu izdavačku kuću. Izgledalo je da stvari kreću na bolje. Podaci govore da su sledećih nekoliko godina starešina Vajt i Gđa Vajt, ustanovili izdavački rad i crkvenu organizaciju i da su putovali po zemlji vozom, kočijama i sankama. Podaci govore o patnji na ledenoj zimi tokom dugih puteva kroz slabo naseljenu zemlju i o Božjoj zaštiti od mnogih opasnosti. Ti podaci su veoma obeshrabrujući dok su se nizali napadi na delo ali i ohrabrujući jer je sila Božja donela pobedu u život onih koji su držali Subotu i uspeh u radu onih koji su vodili u napretku Adventne poruke. Na sahrani u Ohaju, koja je održana u nedelju popodne Marta 1858-me, u Lavets Grouvu (sada Bouling Grin) državnoj školi, Gđi Vajt je data vizija dugogodišnjeg konflikta između Hrista i njegovih anđela i sotone i njegovih anđela. Dva dana kasnije sotona je pokušao da joj oduzme život da ne bi prenela drugima ono što joj je otkriveno.
Uz Božju pomoć u delu koje joj je povereno, napisala je opis tih scena koje su joj pokazane i knjiga od 219 stranica, Duhovni Darovi, Sveska 1, Velika Borba Između Hrista i Njegovih Anđela i Sotone i Njegovih Anđela, je objavljena u leto 1858-te. Knjiga je dobro primljena i hvaljena zbog njene jasne i čiste slike o silama koje su se nametale u velikom konfliktu, opisujući borbu, ali i baveći se potpunije sa završnim scenama istorije ovoga sveta.
Do jeseni 1860-te, porodica Vajt je brojala šestoro, sa četvoricom dečaka starih od svega par nedelja do trinaest godina. Najmlađe dete, Herbert, je poživeo svega nekoliko meseci, a njegova smrt je donela prvi razdor u porodični krug. Kulminacije napora da se osnuje crkva i organizacija konferencije, uz potrebu da mnogo piše, putuje i lično se zalaže, okupirale su rane 1860-te. Kulminirajući napori da se osnuje crkva i konferencija, sa mnogo potreba za pisanjem, putovanjem i ličnim zalaganjem, okupirale su rane godine 1860-ih. Vrhunac je postignut organizacijom Konferencije Adventista Sedmog Dana maja 1863-će. Dve nedelje posle toga, Džejms i Elen Vajt su posetili Otsego u Mičigenu, da bi ohrabrili tamošnje evangeliste. Kada je grupa pristupila molitvi na početku Subote, Elen Vajt je data vizija veze fizičkog zdravlja i duhovnosti, o važnosti poštovanja ispravnih principa u dijeti i čuvanju tela i o prirodnim lekovima—čistom vazduhu, suncu, vežbi i čistoj vodi. U periodu 1865-68, Elen Vajt je predstavila priču o velikoj borbi, jer joj je jasnije pokazana u više otkrovenja. 1870-te je izdata knjiga , Duh Proroštva, Sveska 1, koja je nosila priču o padu Lucifera sa neba do Solomunovih vremena. Rad na ovoj seriji knjiga je prekinut i prošlo je sedam godina do sledećeg nastavka.
U zimu 1872-73, Džejms i Elen Vajt su se zatekli u Kaliforniji u radu na ojačavanju crkvenih projekata na pacifičkoj obali. Ovo je bilo prvo od nekoliko produženih boravaka u sledećih sedam godina. Elen Vajt je pratila svog muža na njegovim putovanjima, i imala je puno udela u propovedanju i profesionalnom radu i, kako joj je vreme dozvoljavalo, nastavljala bi da piše. 1-og, Aprila, 1874-te, Elen Vajt je dobila veoma važnu viziju dok su još bili na zapadu kada se na čudesan način otvorio put za širenje i razvijanje poruke, ne samo u državama na zapadu, već i preko mora. Nekoliko nedelja potom sastanci pod šatorima su organizovani u Ouklandu, Kalifornija, i u vezi ovog javnog rada, starešina Vajt je počeo da izdaje časopis Znaci Vremena. Na jesen 1874-te, Vajtovi su se vratili u Mičigen, pomažući biblijski institut, vodeći subotne službe i vršeći istaknutu službu u pokretanju Batl Krik koledža 4-og, Januara, 1875-te.
Dok je stajala pred grupom ljudi koja se okupila iz raznih država, otkrila je ono što joj je pokazano u viziji dan ranije. To je bila slika o internacionalnom poslu koju su trebali izvršiti Adventisti Sedmog Dana i ona je uverila okupljene radnike i vernike o važnosti i potrebom za koledžom. Između ostalog, pokazane su joj mašine za štampanje kako rade u drugim zemljama i dobro organizovan posao koji se razvijao širom sveta u koje do tada Adventisti nisu ni sanjali da će posetiti. Tokom sledećih nekoliko godina većina rada Gđe Vajt je bilo pisanje o životu Hrista i o radu apostola. Ovo je izašlo u Duhu Proroštva u drugom i trećem tomu, 1877-te i 1878-me. Starešina Vajt je bio zauzet osnivanjem izdavačke kuće u Ouklandu, Kalifornija, i u prikupljanju novca da se povećaju kapaciteti Batl Krik Sanatorijuma i da se izgradi šator od sastanka u Batl Kriku. Slabo zdravlje starešine Vajta ga je odvelo u Teksas u zimu 1878-79-te. Bilo je perioda u naredne dve godine kada je starešina Vajt bio boljeg zdravlja te je bio u mogućnosti da nastavi svoj rad. Ali duge godine njegovog fizičkog i mentalnog rada su umanjile njegovu životnu snagu i on je umro u Batl Kriku 1881-ve. Stojeći kraj kovčega svoga muža na pogrebnoj službi, Elen Vajt se zavetovala da nastavi sa poslom koji joj je poveren. Uskoro je Elen Vajt ponovo bila na pacifičkoj obali, duboko osećajući gubitak svog partnera, ali se ozbiljno dala u pisanje četvrtog i poslednjeg nastavka serije Duh Proroštva. Priča o borbi od razaranja Jerusalima do poslednjih dana je predstavljena kroz dugo očekivanu knjigu.
Kada je izdata 1884-te, knjiga je dobro prihvaćena uz naslov Velika Borba Između Hrista i Njegovih Anđela i Sotone i Njegovih Anđela (Velika Borba). U to vreme je Generalna Konferencija već duže vreme molila Gđu Vajt i njenog sina,V.K. Vajta, da posete Evropske misije. Dok se pripremala za put, onima oko nje je izgledalo da će njeno fizičko stanje onemogućiti put. Ipak, poslušna onome što se činilo njenoj dužnosti, krenula je na put, dato joj je dobro zdravlje i provela je u evropskim zemljama vreme od jeseni 1885-te do leta 1887-me. Kada se vratila u SAD, Elen Vajt se skućila u Heldsburgu, Kalifornija, ali je prisustvovala Generalnoj Konferenciji u Mineapolisu, Minesota 1888-me. U sledećih nekoliko meseci je putovala i propovedala doktrinu opravdanja vere u pokušaju da ujedini crkvu po tom pitanju.
U isto vreme je radila na knjizi Patrijarsi i Proroci, koja je izašla 1890-te godine. Na Generalnoj konferenciji 1891-ve, Gđi Vajt je upućen hitan poziv da poseti Australiju i da posavetuje i pomogne crkvenom radu i pionirima u rom regionu. Odgovarajući na ovaj poziv, stigla je u Australiju decembra 1891-ve, u društvu svog sina, starešine V.K Vajta i nekoliko asistenata. Njen dolazak je bio veoma cenjen od strane novih vernika i njena poruka i saveti u vezi razvoja crkve doprinela je mnogo da se čvrsto ustanove denominacioni interesi na ovom južnom kontinentu. Kasnije je pisala, “Kada je otpočeo rad u Australiji, bio u potrebi za pomoći, braća u Americi su želeli da posetim ovo polje. Govorili su da kao ona koju Gospod posebno uči mogu pomoći delu kako drugi nisu mogli. Nisam imam osećaj da trebam ići i da je to moja obaveza. Taj put mi se činio strašnim. Želela sam da ostanem kod kuće i da završim svoj rad o životu Hrista i na drugim knjigama. Ali kada mi je problem predstavljen i kada su odgovorni ljudi u konferenciji izrazili svoje ubeđenje da trebam, u društvu još nekih, ići, odlučila sam da postupim u skladu sa njihovom svetlošću.” (E. G. Vajt, Objavljeni Rukopisi Sveska 2, str. 150).
Nedugo posle njenog dolaska, Elen Vajt je jasno videla potrebu za institucijom obrazovnog karaktera i Australiji, gde bi se Adventisti Sedmog Dana, obrazovali u Hrišćanskom okruženju i tako bi radnici bili obučavani za službu kod kuće i na ostrvima. Kada je Bog jasno pokazao svoje odobravanje zemljišta, Avondejl Estejts je kupljen. I tada, kako bi ohrabrila pionire u ovom delu, Gđa Vajt je kupila veći plac u blizini i napravila svoj dom pored nove škole. Bog je pokazao da bi ova škola trebala biti obrazac po kom bi trebao adventistički rad organizovan. Kao dodatak njenim mnogim interesovanjima u lokalnim poslovima ovog pionirskog polja, Gđa Vajt je našla vremena da napiše i hiljade stranica saveta koji su prešli mora i vodili vođe denominacije. Takođe je nedeljno pisala člane za Pregled, Znaci, i Instruktor. Ovaj težak rad je dosta odložio njen rad na knjigama, i sve do 1898-te Čežnja Vekova nije završena i izdata. Misli Sa Gore Blagoslova je izdata dve godine ranije, a Hristove Očigledne Pouke i Svedočanstva Za Zajednicu su usledile 1900-te.
Jednog dana 1900-te godine, Elen Vajt je iznenadila članove svoje porodice i svoje saradnike, rekavši im da je dobila božanske instrukcije da se mora vratiti u Ameriku. Sa stanovišta posla u Australiji delovalo je kao najnezgodnije vreme da ona ode, ali Onaj koji gleda čitavu crkvu i vidi budućnost, dobro je znao potrebu za njenim prisustvom u Sjedinjenim Američkim Državama tokom krize u ranim godinama novog veka. U godinama krajem 19-og i početkom 20-og veka, Dr. Kelog je počeo da uvodi panteistička učenja (Bog u svemu) na Generalnoj Konferenciji. Ova učenja su bila odstupanje od fundamentalnih istina o ličnosti Boga i Hrista. Do 1901-ve panteizam je uveliko bujao u Batl Kriku. Februara 1902-ge sanatorijum u Batl Kriku je uništen u požaru. Dr. Kelogu je naručeno da napiše novu knjigu od čije prodaje bi se finansirala popravka. Njegova Knjiga će se zvati Živi Hram. Bio je upozoren da ne uključuje u nju svoje “nove teorije”, ali on je ipak to učinio. Decembra iste godine Rivju i Herald izdavačka kuća je izgorela do temelja, sa otiscima Kelogove nove knjige. 1901-ve Elen Vajt je napisala “Skoro da me je bilo strah da otvorim Pregled, bojeći se da Gospod ne očisti svoju izdavačku kuću vatrom. „ Pismo 138, 1901 (Svedočanstva Sveska. 8, str. 91).
Njen strah se materijalizovao kada je čula za požar u Rivju i Herald. Nadali su se da će uništenjem otisaka knjige Dr. Keloga on odustati od izdavanje knjige Živi Hram. On je, umesto toga, poslao knjigu komerciajlnom izdavaču iz Batl Krika. Tri hiljade kopija je odštampano i počele su da kruže među Adventistima Sedmog Dana. Leta 1903-će kopija knjige je stigla i u Elmshejven, ali je Elen Vajt nije ni pogledala. Septembra iste godine bila je primorana da progovori protiv ovih zabluda. “Imam neke stvari koje moram reći učiteljima vezano za novu knjigu, “Živi Hram.” Pazite kako prihvatate ideje ove knjige o Božjoj ličnosti. Kako mi je Gospod predstavio, one nemaju odobrenje od Boga. One su zamke koje je neprijatelj postavio za poslednje dane. Mislila sam da će se one sigurno raspoznati i da meni neće biti potrebno da bilo šta kažem o tome. Ali pošto se pojavljuju tvrdnje da su ideje ove knjige podržane onim što sam ja pisala, prinuđena sam da opovrgnem te tvrdnje.” (Pismo 211, 1903) Kada su poruke pročitane pred savetom u Vašingtonu,
Dr. Kelog je odgovorio pozitivno, rekavši da će prihvatiti svedočanstva i da će modifikovati ono što piše u knjizi što se tiče teoloških stvari. Ali ove izjave su bile sporadične i promenjive. Njegovo držanje se promenilo i na kraju j ispalo da se doktor nikada nije promenio. U kriznim situacijama kao što je ova, Elen Vajt je često svoj posao počinjala u ponoć. Tokom krize 1903-će i 1904-te, Elen Vajt je pisala o panteizmu ( i još nekim jeresima koje su išle uz njega), njegovoj pretnji crkvi i religioznim iskustvima onih koji su mu bili privučeni. 07-og, Avgusta. 1904-te, Elen Vajt je napisala: ”Odvojite se od uticaja opisanih u knjizi 'Živi Hram'; jer sadrži varljive ideje. U njoj postoje ideje koje su potpuno tačne, ali su pomešane sa zabludama. Biblija je citirana van konteksta i korišteni su citati da podrže pogrešne teorije. …Naloženo mi je da govorim jasno. 'Suprotstavi se', su reči koje su mi rečene. 'Suprotstavi se čvrsto i bez odlaganja.'” (Specijalna Svedočanstva, Serija B, Broj 2, str. 49,50) Predmet je sada bio na otvorenom. Doktori, medicinske sestre, propovednici i članovi crkve su zauzimali strane pogotovu u Batl Kriku. Kako razjasniti pravu istinu? Ovo je za duše bila borba na život i smrt. Ono što drugi nisu videli, Elen Vajt je videla jasno i pritiskalo ju je. Dr. Kelog je kvario platformu istine. “U onom što mi je pokazano, videla sam da određeno delo vrše medicinski misionari. Naša braća misionari su posmatrali, gledali šta se dešava, ali nisu razumeli. Temelji naše vere, koji su ustanovljeni sa mnogo molitve, ozbiljno proučavanje biblije, su rušeni jedan po jedan, stub po stub. Naša vera nije imala više na šta da se osloni—svetilišta više nije bilo, pokajanja nije bilo više. Shvatila sam da se nešto moralo učiniti. Borba me je skoro ubila.” (Propovedi i Govori Sveska One, str. 344) 1904 Da bi proglasila uzbunu u crkvi po celoj zemlji. Elen Vajt je požurila sa izdanjem Svedočanstva za Zajednicu, 8 deo, sa sekcijom “Suštinsko Znanje”, koje se tiče prirode i ličnosti Boga. Opširno je pisala o opasnostima u špekulacijama, njena poruka poduprta brojnim dokazima i citatima iz Biblije o Bogu i odnosu koji ima sa svojim Sinom. Knjiga Služba Isceljenja je u to vreme bila u pripremi; i u nju je uključeno poglavlje “Suštinsko Znanje”, koje se tiče špekulacija i lažima i istinama u obrazovanju. Tako je Elen Vajt nastavila da upozorava. Poslednje godine Gđe Vajt su bile užurbane.
U 81-oj godini, Gđa Vajt je ponovo putovala u Vašington, prisustvujući Generalnoj Konferenciji 1909-te (to je bila njena poslednja). Na konferenciji je govorila nekoliko puta jasnim i čvrstim glasom. Ovo je bio njen poslednji put u istočne države i ostavila je jak utisak na mnoge Adventiste Sedmog Dana koji su je čuli ili upoznali na Generalnoj Konferenciji. Shvatajući da joj je ostalo još malo vremena, kada se vratila u Elmshejven pojačala je napore da izda nekoliko knjiga koje su esencijalne instrukcije za crkvu. Svedočanstva Za Zajednicu, 9-ti deo, je izdat 1909-te. 1911-te su se pojavila Dela Apostola. 1913-te Saveti za Roditelje i Učitelje je izašla, i 1914-te je rukopis Radnici Jevanđelja poslat na štampanje.
KRAJ ŽIVOTA
Poslednjih nekoliko meseci života posvetila je radu na knjizi Proroci i Carevi. 13-og, Februara, 1915-te,
dok je ulazila u svoju radnu sobu u Elmshejvenu, saplela se i pala i nije mogla da ustane. Pozvana je pomoć i uskoro je postalo jasno da je ozbiljna povreda. Na rentgenu se video prelom levog kuka i pet meseci je bila prikovana za krevet ili invalidska kolica.
Njene reči. Koje je uputila prijateljima i rođacima u tim poslednjim nedeljama su bile vesele, ispunjene osećanjem da je verno ispunila delo koje joj je Bog poverio i dala ime je svečano upozorenje: “Kažem vam sada, kada budem počinula, velike promene će nastupiti. Ne znam kada ću biti uzeta; i želim da upozorim sve na đavolovo delovanje. Želim da ljudi znaju da sam ih upozorila u potpunosti pre moje smrti.” (Rukopis 1, 1915)
Život Elen Vajt završio se 16-og, Jula, 1915-te godine u 87-oj godini. Verni borac je položen pored njenog muža na Ouk Hil groblju u Batl Kriku, Mičigen. Јамес Едсон (1849-1928) je sa ocem naučio da štampa i postao poznati pisac i kompozitor. Vilijam Clarence (1854-1937) je posle smti oca nastavio da prati svuda svoju majku u njenim predavanjima i postaje njen savetnik. Posle smrti majke imenovan je za sekretara Ellen G White Estate i naredne dve decenije nastavlja njenim stopama. ULOGA ADVENTISTIČKE CRKVE Elen G. Vajt se pojavila onda kada je po proročanstvu Prorok trebalo da se pojavi Najznačajnija ličnost koja se vezuje za razvoj adventističke crkve po njenom osnivanju jeste Elen Vajt, vernici su verovali da ona ima proročki dar, i zahvaljujući njemu usmeravala je razvoj crkve punih 70 godina. Posle njene smrti prevođena su njena brojna dela na sve jezike zemalja u kojima se adventizam širio Adventisti (lat. adventus = dolazak) su članovi hrišćanske zajednice koja veruje u skori drugi Hristov dolazak i svetkuju subotu kao četvrtu zapovest Dekaloga, što su utkali i u samo ime verske zajedinice: Adventisti sedmog dana (Seventh-day Adventist).
Verska organizacija osnovana je u SAD, 1863. godine, na zasedanju prve Generalne konferencije. Nastala je iz tzv. adventnog pokreta prve polovine devetnaestog veka koji je predvodio Vilijam Miler. Miler je pokrenuo versko probuđenje u protestantskom svetu propovedajući da će Hristov dolazak biti 1844. godine. Te godine, Hristos se, naravno, nije vratio. Iskustvo suočavanja sa ovom činjenicom, koje su ti vernici prošli, obično se naziva velikim razočarenjem. Posle tog iskustva, adventni pokret se prelio u tri manje zajednice. Zajednica vernika u kojoj je bila Elen Vajt kasnije prerasta u crkvu Adventista sedmog dana. Vilijam Miler (William Miller, 1782–1849) tumačeći stih „do 2.300 dana i noći; onda će se svetinja očistiti“ (Danilo 8: 14),
izračunao da je datum Hristovog dolaska 22. oktobar 1844. godine. Posle „velikog razočarenja“ mnogi su napustili Milera. Ipak, grupa vernika, u kojoj je bila Elen, ostala je uverena da je datum tačan, ali tumačila je da je 1844. godine Hristos ušao u nebesko svetilište da sudi mrtvima i živima. Elen G. Vajt je živela posvećenim životom, koji je bio ispunjen predanim radom u svrhu spasenja izgubljenih, pomoći slabima i siromašnima i tešenja žalosnih. Bila je vrlo ponizna i uvek je isticala Božju mudrost i silu, a sebe je stavljala u pozadinu. Nije se plašila da stupi u otvorenu borbu protiv zla, mada je prema svima bila obazriva i ispunjena brižljivošću i ljubavlju. Svima je bilo jasno da je to jedna vrlo iskrena i duboko pobožna žena, koja živi u skladu sa onim što piše i govori. To su priznavali čak i oni koji su napustili crkvu Adventista sedmog dana i koji nisu smatrali da je ona prorok. Uticaj života i rada Elen G. Vajt bio je veoma pozitivan na druge ljude.
Kao i proroci iz Biblije, Elen Vajt je imala veliki broj vizija, oko 2000 vizija i proročkih snova. U njima su joj bili prikazani brojni događaji koje je Gospod želeo da joj otkrije. One su bile praćene istim fizičkim fenomenima koji su postojali i kod biblijskih proroka, a sve je to često bilo pred očima mnogih očevidaca. Ove vizije se po mnogim detaljima mogu uporediti sa vizijom proroka Danila. Ali, ono što ove vizije čini posebno dragocenim jeste njihov sadržaj, koji se pokazao kao veliki blagoslov za sve one koji su ih čitali ili slušali.
Elen Vajt je pozitivno reagovala na oživljavanje i skupove na otvorenom tokom celog svog života,ali nije se slagala sa tadašnjim propovedima o vatri pakla. Ne samo da ju je u mladosti mučio strah od osvetoljubivog Boga koji bez prestanka, i za sva vremena, muči ljude u paklu, već je i smatrala da takvo učenje nije po Bibliji. Kasnije će napisati da “ljudski um uopšte ne može da zamisli koliko je zla nanela jeres o večnim mukama.” Takav koncept nije bio u skladu sa Božjom ljubavlju i dobrotom . U njeno vreme mnogi su potpuno odbacili Bibliju, baš zbog propovedi o paklu. Sredinom veka javili su se univerzalisti koji su otišli u drugu krajnost tako što su učili da će Bog spasiti svakoga, bez obzira kako veruje ili živi. Po mišljenju Elen Vajt, lažna slika Boga iz propovedi o paklu “milione je pretvorila u skeptike i nevernike”.
Elen Vajt je takođe negativno reagovala na mišljenje da je obraćenje jasno definisan proces čiji je vrhunac doživljaj ekstaze. Takvo očekivanje ju je u mladosti bacilo u duboko očajanje, jer nije mogla da potvrdi da se to i njoj desilo. No, bila je sigurna da voli Isusa i već je u ranoj mladosti spoznala da ju je Bog prihvatio i oprostio joj grehe. Kao odgovor na ono što je smatrala štetnim učenjem, ona je kasnije pisala da “neka osoba možda neće moći tačno da utvrdi vreme ili mesto, ili da sagleda sled okolnosti u procesu obraćenja, ali to ne znači da do obraćenja nije došlo”….
